Branko Tunić, katolički Albanac, osuđen je na 8 godina zatvora zbog ratnog zločina nad 16 zarobljenih vojnika JNA u zagrebačkom logoru Rakitje u septembru 1991. godine. Ovo je prva presuda za zločine u logoru u Hrvatskoj tokom rata devedesetih godina. Tunić nije dostupan srpskim pravosudnim organima, pa mu je presuda izrečena u odsustvu.
Predsedavajuća Sudskog veća sudija Snežana Nikolić Garotić navela je da je Tunić kriv za mučenje, zastrašivanje i fizičko povređivanje zarobljenih vojnika, kao i za ubistvo Marka Utržana iz Kikinde. Iako je Sud utvrdio da je Tunić ubio Utržana, nije ga osudio za to delo jer mu je već suđeno u Hrvatskoj, gde je oslobođen zbog nužne odbrane.
Sudija Garotić je objasnila da je Tunić zlostavljao vojnike na ponižavajući način i svestan da su ratni zarobljenici. Zarobljeni vojnici bili su tukani, vezani, ponižavani i mučeni u logoru Rakitje. Najteže je stradao Marko Utržan, koji je ubijen 30. septembra u podrumu. Oštećeni su bili vojnici srpske nacionalnosti koji su bili u logoru od 14. septembra do 1. oktobra, pre nego što su prebačeni u drugi logor u Zagrebu. Ostali zarobljeni vojnici drugih nacionalnosti pušteni su odmah nakon predaje.
Punomoćnik porodice Utržan, Dušan Bratić, smatra da je presuda melem na ranu žrtvama i njihovim srodnicima koji su čekali 30 godina. On ističe da presuda predstavlja društveno-moralnu osudu zločina i opomenu svima koji bi ponovo mogli pokazati zločinačke nagone. Bratić također navodi da ova presuda pokazuje da Srbija konačno ima sopstveno pravosuđe i sudove koji se bore protiv zločina i da su potrebni ljudi sa moralnim vrednostima i čvrstim karakterom da vode srpsko pravosuđe.
Presuda Branku Tuniću za ratni zločin nad vojnicima JNA u logoru Rakitje predstavlja važan korak ka pravdi za žrtve i njihove porodice. Ova presuda također šalje snažnu poruku da zločini tokom rata neće biti zaboravljeni ili nekažnjeni te da je važno da pravda bude dostupna za sve žrtve. Nije važno koliko vremena je prošlo, već je važno da odgovorni za zločine budu izvedeni pred lice pravde bez obzira na njihovu nacionalnost ili porijeklo. Pravda treba da bude slepa i nepristrasna kako bi se osiguralo da se zločini ne ponove u budućnosti.
