Dr. Vesna Sredojević, lekar u zatvoru u Padinskoj Skeli, svedočila je na suđenju u Beogradu o okolnostima koje su dovele do smrti Stanimira Brajkovića (74), koji je preminuo 4. februara 2024. godine. Tokom njenog pregleda 3. februara, Brajković je došao do nje sa čašom vode i popio lekove. U tom trenutku je imao crvenilo na čelu, koje je objasnio kao rezultat pada nakon što se okliznuo u kupatilu. Dr. Sredojević je primetila da je imao i staru masnicu na levoj ruci, kao i sveže povrede na glavi i kuku. Iako su povrede izgledale ozbiljno, ni ona ni stražari nisu posumnjali u njegovo objašnjenje.
Optužena je uz dr. Sredojević još četiri čuvara, uključujući Slađana Kovačevića, Dušana Komazeza, Zorana Krstića i Stefana Pavlovića, koji su svi optuženi za nesavesno postupanje u službi, jer nisu prepoznali da su Brajkovića zlostavljali njegovi cimri. Na suđenju je istaknuto da je Brajković bio podvrgnut zlostavljanju, što je kasnije dovelo do njegovog smrtnog ishoda.
U svojoj odbrani, dr. Sredojević je navela da nije fotografisala povrede jer nije imala aparat, ali je ostavila poruku kolegi da ih zabeleži sledećeg dana. Kada je videla fotografije 5. februara, povrede su izgledale mnogo ozbiljnije nego što su bile prvobitno. Brajković je prvi put pregledan prilikom prijema u zatvor 12. januara 2024. godine, kada nije imao vidljivih povreda, ali je bio podložan povišenom krvnom pritisku i ranijem moždanom udaru.
Okrivljeni Dušan Komazec, koji je bio komandir u zatvoru, izjavio je da nije čuo nikakve zvukove koji bi ukazivali na zlostavljanje. U njegovoj izjavi je navedeno da je 4. februara, kada su mu zatvorenici rekli da Brajković nije dobro, mislio da nije hitan slučaj i nije ga upisao u izveštaj. Takođe, Komazec nije bio obavešten o bilo kakvim problemima sa Brajkovićem tokom svoje smene.
Stefan Pavlović, još jedan od okrivljenih stražara, ispričao je da je 4. februara zatekao Brajkovića ležeći na podu, sa tečnošću u ustima. Pokušao je da mu pomogne pre nego što je pozvao Hitnu pomoć, koja je stigla i pokušala reanimaciju. Pavlović je naveo da je u to vreme u zatvoru bilo pretrpano, sa zatvorenicima koji su spavali po podovima i klupama, što je moglo otežati praćenje dešavanja.
Slađan Kovačević, vođa smene, potvrdio je da mu nikada nije rečeno da postoje problemi sa Brajkovićem osim povreda koje su zabeležene. Takođe je napomenuo da su ogrebotine koje su zabeležene 24. januara smatrane beznačajnim i da nisu zahtevale posebnu pažnju. Okrivljeni Zoran Krstić, koji je radio noćnu smenu, izjavio je da nije primetio ništa sumnjivo tokom svojih obilazaka.
Ova situacija je otvorila široku diskusiju o uslovima u zatvorima i odgovornosti čuvara za bezbednost zatvorenika. Svedočenja na suđenju ukazuju na ozbiljne propuste u sistemu, gde su povrede i potencijalno zlostavljanje zatvorenika prošle neprimećeno. Ovaj slučaj takođe postavlja važna pitanja o tome kako se zatvorenici tretiraju i kakva je njihova pravna zaštita unutar zatvorskog sistema.
U zaključku, smrt Stanimira Brajkovića je ne samo tragičan gubitak života, već i poziv na odgovornost svih aktera unutar zatvorskog sistema. Potrebno je preispitati procedure i obuke osoblja kako bi se sprečili slični incidenti u budućnosti. Ovaj slučaj može poslužiti kao osnova za reforme i poboljšanje uslova u zatvorima, a sve u cilju zaštite ljudskih prava zatvorenika.
