Nakon što je SOE Kairo postavila zahteve Mihailoviću, jasno je da je Britanija bila u potrazi za grupom koja će pružiti najveći otpor okupatorima na što većoj teritoriji Jugoslavije. Mihailović je morao promeniti prioritete i uskladiti svoje planove za otpor sa zahtevima Britanaca, uključujući saradnju sa hrvatskim i slovenačkim partizanima. Ova odluka bila je važna jer su borbe u Jugoslaviji postale od strateškog značaja, a snabdevanje avionima iz baza u Italiji postalo je moguće. Britanci su smatrali da treba podržati Mihailovića u oblastima pod kontrolom njegovih snaga, a partizane u zonama gde su oni u prednosti.
Ova odluka nije bila jednostavna, jer je podrška partizanima bila veoma kontroverzna, s obzirom na to da je Mihailović predstavljao zvaničnu Vladu u egzilu. Iako je bio pasivan u otporu prema Nemcima, njegova uloga ministra vojnog u Vladi u egzilu stvarala je probleme u odnosima sa zvaničnom jugoslovenskom Vladom. Britanci su se morali prilagoditi situaciji i balansirati između podrške Mihailoviću i partizanima, kako bi postigli najbolje rezultate u otporu okupatorima.
Izvor: https://www.blic.rs/vesti/politika/podrzavati-ili-ne-podrzavati-mihailovica-britanci-na-raskrscu-izmedu-cetnika-i/6vndwzj
NACIONALNE razlike među tri glavna naroda u Jugoslaviji – Srba, Hrvata i Slovenaca – prirodno su isključile mogućnost da neko poput snažno srpski nastrojenog Mihailovića postane jugoslovenski lider. Niti je SOE Kairo zanemarivala Titovu komunističku pripadnost, niti je prelazila preko Mihailovićeve „fanatične mržnje“ prema komunistima. Ove okolnosti, ispravno je primetila SOE, sprečavale su da Mihailović bude delotvoran na teritoriji cele zemlje.
Ovo je bilo više nego očigledno, a vremenom će biti sve jasnije britanskim zvaničnicima, u potrazi, kako je i trebalo, za grupom koja će što više namučiti Nemce, na što većoj teritoriji Jugoslavije. SOE Kairo je verovatno bila preterano nepravedna prema njemu kada ga je ocrnila zbog odbijanja sabotaže na nemačkim linijama transporta, usled straha od nemačke odmazde – uostalom, svi u Britaniji znali su za krvave i surove odmazde Vermahta. No, SOE je svakako bila u pravu kada je procenila da, u suštini, Mihailović kupuje vreme do nemačkog povlačenja kako bi srpska stvar prevagnula posle rata. To se, kako smo videli, stalno ponavljalo i tome je teško protivurečiti. No, u političkom smislu, kako je Mihailović ujedno bio i ministar vojni Vlade u egzilu, to je načinilo problem, imajući u vidu činjenicu da je predstavljao svog kralja, kog su Britanci zvanično priznavali. Za Veliku Britaniju, podržavanje partizana neizostavno bi stvorilo „teškoće“ u odnosima sa zvaničnom jugoslovenskom Vladom.
Što se tiče SOE Kairo, s obzirom na to da je SOE London još uvek podržavala četnike, Mihailović je morao da promeni svoje prioritete. Sada su mu upućena četiri zahteva (ranije, u maju, bilo ih je pet): a) njegov primarni cilj mora biti otpor okupatoru i ne sme se boriti protiv partizana u Srbiji, osim u samoodbrani; b) mora prekinuti svaku saradnju sa Italijanima, kao i svaki kontakt sa generalom Nedićem, kvislinškim premijerom u Beogradu, osim uz odobrenje britanske ili jugoslovenske vlade; v) njegovi planovi za pružanje otpora moraju biti usklađeni sa zahtevima (britanskim) C- in C Bliski istok (Komanda u Kairu); g) mora načiniti posebne napore u saradnji sa hrvatskim i slovenačkim partizanima.
ZAHTEVI su bili vrlo pravični ukoliko je Mihailović želeo britansku podršku, jer je svakom od Londona do Kaira sada bilo potpuno jasno da su borbe u Jugoslaviji od strateškog značaja, kao i da će snabdevanje avionima iz baza u Italiji sada biti moguće. Bejli, kao i drugi agenti SOE koji su sleteli na srpsku teritoriju pod kontrolom Mihailovića, smatrao je da Britanci treba da podrže Mihailovića u oblastima pod kontrolom njegovih snaga, a partizane u zonama gde su oni u prednosti. Suština ove odluke bila je u izbegavanju zauzimanja konačnog stava u korist jedne ili druge strane. No, čak i podrška partizanima uopšte bila bi veoma kontroverzna. Mihailović je, ipak, predstavljao zvaničnu Vladu, ma kako pasivan bio u otporu prema Nemcima. SOE Kairo, britanski pisac H.V. Morton i politički šef lord Selborn svi su bili svesni značaja podrške partizanima u Jugoslaviji, a ne generalu Mihailoviću. SOE Kairo je poslao izveštaje koji su bili u suprotnosti sa politikom Forin ofisa, što je izazvalo dalekosežne posledice. Čerčil je insistirao na podršci partizanima, jer su bili efikasniji u borbi protiv okupatora.
Izveštaji SOE Londona su podržavali politiku Mihailovića, ali su se suprotstavljali Čerčilovoj podršci partizanima. Lord Selborn je takođe bio na strani Mihailovića, smatrajući da partizani nisu efikasni u borbi protiv okupatora. Međutim, Čerčil je insistirao na podršci partizanima i slanju aviona za njihovu opremu.
Čerčil je smatrao da je važno podržati onaj pokret koji ubija najviše Nemaca, što su u krajnjem slučaju bili partizani. Mihailović se nije pokazao kao aktivan vođa otpora, zbog čega su ga Britanci napustili. Ficroj Maklejn je istakao da je veza sa Mihailovićem zasnovana na zabludi, jer on nije ispunio njihova očekivanja.
Ministar Selborn je podržavao Mihailovića, ali je greškom smatrao da su partizani uništeni u nemačkoj ofanzivi. Ipak, Čerčil je bio uveren da su partizani efikasniji u borbi protiv okupatora i da je potrebno podržati njihovu borbu.
Četnički pokret je napušten zbog neaktivnosti Mihailovića, dok su partizani dobili podršku zbog njihove efikasnosti u borbi protiv okupatora. Čerčil je bio fokusiran na spašavanje savezničkih života u Italiji, što je bio njegov glavni cilj u borbi protiv Osovine.
Nakon donošenja odluke o odustajanju od Mihailovića, Britanija se okrenula podršci partizanima, jer su se pokazali efikasnijima u borbi protiv okupatora. Mihailović nije ispunio očekivanja Britanaca i nije postao aktivan vođa otpora, što je bio ključni razlog za njihovo napuštanje.
U konačnici, podrška partizanima je postala prioritet za Britance, jer su bili efikasniji u borbi protiv okupatora, za razliku od Mihailovića koji nije ispunio njihova očekivanja. Britanci su prepoznali potrebu za promenom političkog pravca u Jugoslaviji, što je dovelo do podrške partizanima umesto četnicima.
