Majka Stefana Filića, osamnaestogodišnjaka ubijenog pre pet godina u Velikoj Plani, obratila se javnosti pismom na njegov rođendan, izražavajući duboku bol i nezadovoljstvo zbog pravde koja nije zadovoljena. U pismu ona izražava snažne emocije, govoreći o mržnji prema onima koji su oduzeli život njenom sinu, kao i prema svemu što ih podseća na tu tragediju.
„Mrzim sve što diše, sve što se pomera, mrzim čak i cveće koje pravi prve pupoljke“, piše ona, opisujući svoj emocionalni haos i osećaj besa. Njena reč je snažna i emotivna, a bol koji oseća zbog gubitka sina prerasta u gnev prema onima koji su ga ubili. Ona se osvrće na noć kada su zveri, kako ih naziva, bezdušno oduzele njenog sina, opisujući to kao trenutak kada su mu srušili život kao trulu voćku.
U pismu se takođe osvrće na pravdu koja je izrečena počiniocima. Kako navodi, kazne koje su im izrečene su male, a porodica se ne miri sa tim. Stefanova majka smatra da je kazna koju su dobili nedovoljna za zločin koji su počinili, ističući da njen bol ostaje večan. Govori o tome kako su njene reči odraz beskrajne tuge i nemoći, i kako se njena bol transformisala u gnev prema pravdi koja nije zadovoljena.
„Ugasili su moje svetlo, ugasiće se i njihovo“, piše u pismu, izražavajući želju da počinioci dobiju ono što zaslužuju. Njen bes je usmeren ka onima koji su, prema njenom mišljenju, pobegli od odgovornosti. Ona se moli da ih prati poslednji pogled njenog sina, i da im poslednji izdah bude simbol njihove krivice.
Stefanova majka takođe iskazuje zahvalnost Bogu što je imala privilegiju da bude njegova majka. Ona opisuje svog sina kao anđela, kao odraz neba na zemlji, i izražava nadu da će on zauvek ostati u njenom srcu. „Mirno spavaj Anđele i srećan ti nebeski rođendan“, završava svoje emotivno pismo, ostavljajući snažan utisak na sve koji su ga pročitali.
Ova situacija ukazuje na širi problem u društvu, gde porodice žrtava često ostaju bez pravde, a počinioci zločina dobijaju blage kazne. Mnogi se pitaju kako je moguće da se tako brutalni zločini ne kažnjavaju adekvatno, i kako se porodice suočavaju sa emocionalnim teretom gubitka.
Stefanova majka nije jedina koja se suočava s ovom situacijom. U mnogim slučajevima, porodice žrtava bore se sa sistemom koji ne pruža adekvatnu pravdu. Ova situacija može dovesti do osećaja bespomoćnosti i gneva, što često rezultira dodatnim traumama za porodice koje su izgubile voljene.
U društvu gde se često govori o pravdi i pravima žrtava, važno je čuti glasove kao što je glas Stefana Filića i njegovih porodica. Njihove priče su podsećanje na to da pravda ne dolazi samo kroz zakone, već i kroz empatiju i razumevanje bola koji žrtve i njihove porodice proživljavaju.
Gubitak Stefana Filića ostavio je dubok trag ne samo na njegovu porodicu, već i na zajednicu u kojoj je živeo. Njegov rođendan, koji bi trebao da bude dan radosti, postaje podsećanje na bol i gubitak. Njegova majka se ne miri sa sudbinom, i njene reči su snažan poziv na akciju za sve one koji se bore za pravdu.
U svetu gde se često čuje o nasilju i zločinima, važno je da se ne zaboravi na ljudsku bol i patnju koje ovi događaji ostavljaju za sobom. Porodice žrtava zaslužuju podršku i pravdu, a glasovi poput Stefana Filića i njegovih najmilijih moraju biti saslušani.
