Rekonstrukcija, sanacija i prilagodba Centralne kule unutar Memorijalnog centra „Staro sajmište“ je završena u rekordnom roku, što je omogućilo prostor za stalnu postavku, potvrdila je za „Novosti“ dr Krinka Vidaković Petrov, direktorka ovog memorijala. Na stalnoj postavci će biti prikazana istorija Sajmišta od 1937. godine, kada je izgrađena Kula i prostor predratnog velesajma, pa sve do nacističkog logora, pa do poratnog perioda, kada su barake korišćene za akcijaše, a preostale zgrade za umetničku koloniju. Memorijalni centar je osnovan u aprilu 2022. godine kao republička, tj. nacionalna ustanova kulture sećanja, već u julu su počeli radovi obnove kule. Raspisali su tender, Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda napravio je projekat i pratio njegovu realizaciju, budući da je zdanje zaštićeni spomenik kulture, i angažovali su građevinsku firmu specijalizovanu za restauraciju istorijskih građevina. – Memorijalni centar stvara prve korake da Sajmište pretvori u ključni spomenik kulture Beograda i Srbije, u svetionik kulture sećanja, koju smo nepodnošljivo lako i dugo zapostavljali. Urađen je ogroman posao jer je daleko teže obnoviti trošnu i staru zgradu, nego sazidati novu. U sledećoj fazi radova, na redu je izrada projektne dokumentacije za obnovu Italijanskog paviljona, kome će biti vraćen autentičan izgled. Paviljon još nije ispražnjen, u njemu su umetnički ateljei. Za početak mora da se nađe drugi smeštaj umetnicima, a potom da se prenese vlasništvo sa Grada Beograda na Republiku. Krinka Vidaković Petrov se osvrnula i na istoriju logora. Prva faza je bila od decembra 1941. do maja 1942, kada je to bio Jevrejski logor Zemun, kroz njega prošlo oko 6.500 Jevreja, najviše žena i dece, koji su gotovo svi ubijeni u gasnom kamionu (dušegupki), na putu do Jajinaca. Tada je u ovom logoru bilo zatočeno i 500 romskih žena i dece. U drugoj fazi, od maja 1942. do kraja jula 1944, kroz tranzitni logor, koji je to najmanje bio, a mnogo više logor smrti, prošlo je 31.000 zatočenika, najviše Srba iz NDH. Bilo je i zarobljenih partizana, ali i četnika. U ovoj fazi, ubijeno je oko 11.000 ljudi iscrpljivanjem, streljanjem, vešanjem, batinanjem, uskraćivanjem hrane, vode i usled bolesti i epidemija. Ukupno je usmrćeno oko 17.000 muškaraca, žena i dece. najčešće su tu smeštani civili sa Kozare ili iz Jasenovca, koje su ustaše slale na Sajmište. Nemci su tražili mladu radnu snagu, koju će deportovati u logore za prisilni rad. Oko 4.000 njih poslato je na prinudni rad u Norvešku, a samo 1.000 je preživelo. Posle kapitulacije Italije, Nemci preuzimaju određene italijanske teritorije, uključujući Kosovo i Metohiju. SS Skenderbeg divizija, sastavljena od lokalnih Albanaca, dobija zadatak da pohapsi Jevreje s Kosova i deportuje i njih na Sajmište. Nakon tri nedelje, ovi nesrećni ljudi deportovani su dalje, u Bergen-Belsen, gde su mnogi ubijeni. U Centralnoj kuli koju je projektovao predratni arhitekta Aleksandar Sekulić, kada se oformi postavka biće izloženi fotografije, dokumenta, lični predmeti stradalnika, i dokazi o nacističkim zločinima, i najavljuje da će cela Kula služiti kao jedinstveni izložbeni prostor. Sva Sekulićeva arhitektonska rešenja su zadržana prilikom obnove zgrade, dodato je dvadesetak stubova koji se spolja ne vide, Urđeni su autentične replike i vraćen originalni jarbol. Na vrhu jarbola se nalazi zastava Srbije. U zgradama nekadašnjeg logora na Sajmištu su očuvani kartoni nekih od 40.000 zatočenika, a dodaje da su zgrade karakteristične po tome što je to bio jedini novoizgrađeni prostor u Evropi korišćen za kazamat. U ostalim zemljama za logore su korišćene kasarne i barake, dok je u Beogradu korišćen kompleks zgrada star jedva četiri godine, građen po najvišim standardima. Isto tako, Centralna kula ni u šestoaprilskom bombardovanju 1941. i savezničkom bombardovanju za Uskrs 1944. nije oštećena. Direktorka memorijala je istaknula da je Kula nikada nije bila smeštaj za logoraše, već su se tu nalazile kancelarije komande i oficira. Na jednom delu su utvrđeni kartoni svih zatočenih. Nakon rata, barake oko Kule su korišćene za smeštaj mladih akcijaša, koji su učestvovali u isušivanju i izgradnji Novog Beograda. Neke zgrade, uključujući i Kulu, su pretvorene u atelje. Tu je stvarala i vajarka Olga Jevrić sve do smrti, dok je u Italijanskom paviljonu bio atelje Miće Popovića.
