Poslednji roman Gabrijela Garsije Markesa je objavljen od strane njegovih sinova, uprkos želji poznatog pisca da se rukopis uništi. Knjiga pod nazivom „Vidimo se u avgustu“ je predstavljena širom sveta, ali kritičari književnosti nisu bili oduševljeni. Postavlja se pitanje da li je opravdano objavljivati dragocena dela poznatih pisaca posle njihove smrti, bez poštovanja njihovih želja.
U sižeu knjige se opisuje život Ane Magdalene Bać, koja jednom godišnje ode na ostrvo gde je sahranjena njena majka. Tokom posete ostrvu, ona oseća potrebu da postane druga žena. Knjiga govori o ljubavi, želji i samospoznaji, ali kritike književnih kritičara su podeljene. Dok su neki bili oduševljeni ovim delom, drugi su ga ocenili kao razočaravajući.
Njujork Tajms je opisao knjigu kao razočaravajuću i naveo da je to loš oproštaj od autora „Sto godina samoće“. U Španiji su kritičari bili malo blaži prema romanu, ističući njegove vrline, ali i ukazujući na to da je reč o maloj knjizi.
Sin Gabrijela Garsije Markesa, Gonzalo, je objasnio odluku da objavi očev roman, ističući da je pisac mogao samo da vidi nedostatke svog dela, ali da je to ipak vredan dodatak njegovom opusu. Slične situacije su se dešavale i sa drugim velikim piscima kroz istoriju, poput Franc Kafka i Vladimira Nabokova, čiji su radovi bili objavljeni posle njihove smrti, uprkos njihovim željama.
Ponekad je dobro da se želje velikih pisaca ne ispoštuju, jer svet bi bio siromašniji bez njihovih dragocenih dela. Iz takvih situacija se mogu naučiti važne lekcije o umetnosti, o životu i o značaju književnosti uopšte. Stoga, objava posthumno radova velikih pisaca može biti kontroverzna, ali i važna za očuvanje njihovog nasleđa i doprinos njihovom opusu.
