Možda bi delovanje Kominterne ostalo samo istorijska zabeleška bez značaja da njeni članovi iz 1920-ih godina nisu, na krilima Drugog svetskog rata i revolucije, osvojili vlast i uspostavili poredak po svojim ideološkim merilima. Kominterna je predstavljala političku megastrukturu međuratnog perioda, a njene ideje su značajno uticale na jugoslovenski prostor, posebno na srpski narod. Iako je sama organizacija ukinuta 1943. godine, njene ideje nastavile su da žive kroz percepciju srpskog naroda kao „ugnjetavača“, što je ostavilo duboke posledice na političke narative u regionu.
Balkanska politika Kominterne, formirane 1919. godine u Moskvi, bila je oruđe u rukama Sovjetskog Saveza. Boljševici su se zalagali za nasilnu promenu društvenih poredaka, a Balkanski region postao je odredište za „izvoz revolucije“. U tom kontekstu, nacionalno pitanje je postalo ključno, a separatistički pokreti na Balkanu, kao što su VMRO i pokret kosovskih Albanaca, postali su saveznici boljševika.
Plan boljševika bio je stvoriti zajednički front protiv postojećih režima, koristeći nezadovoljstvo različitih nacionalnih grupa. U tom cilju, uspostavili su saradnju sa nacionalističkim pokretima, verujući da će tako doprineti očekivanoj svetskoj revoluciji. Međutim, boljševici su bili svesni da će revolucija u razvijenim zemljama biti neizvesna.
Na Balkanu, pretežno seoska populacija bila je ključni faktor u revolucionarnim pokretima, a Kominterna je razvila koncept „radničko-seljačkih vlada“. Ideja o Balkanskoj federaciji, sastavljenoj od autonomnih republika, bila je jedan od glavnih projekata boljševika, uz pretpostavku da će tako trajno rešiti nacionalno pitanje.
Balkan je bio interesantan za boljševike zbog geopolitičkog značaja regiona. Njihova strategija dezintegracije postojećih država na Balkanu bila je viđena kao način da se dođe do integracije kroz „Balkansku federaciju“. Ova federacija je trebala da bude formalno nezavisna, ali suštinski zavisna od Moskve.
U tom kontekstu, jugoslovenski komunisti su se suočavali sa unutrašnjim sukobima u vezi sa nacionalnim pitanjem. Na Trećoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj 1923. godine, nacionalno pitanje je postalo ključno. Srpski narod je bio optužen za „hegemonističku politiku“, a komunisti su se obvezali da će se boriti protiv srpskog nacionalizma i za pravo na samoopredeljenje drugih naroda.
Kao odgovor na „srpsku hegemoniju“, KPJ je usvojila strategiju koja je podrazumevala pravo naroda na otcepljenje i stvaranje posebnih država. Ova strategija je dovela do daljeg razdvajanja i antagonizacije među narodima unutar Kraljevine SHS. Kroz podršku nacionalnim pokretima, kao što su zahtevi za samostalnošću Hrvata i Makedonaca, KPJ je nastavila da podržava ideje koje su vodile ka razbijanju jugoslovenske države.
Na Četvrtom kongresu KPJ 1928. godine, partija je konačno priznala pravo na oružani ustanak protiv nacionalnog ugnjetavanja. Ovaj kongres je označio radikalni zaokret KPJ u odnosu na „nacionalno pitanje“ i bio je usmeren ka podršci separatističkim pokretima. Komunisti su se obavezali da će aktivno pomagati pokrete za nezavisnost Hrvatske, Slovenije i Makedonije.
Moskva je bila ključni faktor u podršci ovim pokretima, nastojeći da iskoristi nezadovoljstvo na Balkanu u svoju korist. U tom smislu, boljševici su nastojali da uspostave kontakte sa različitim nacionalnim grupama, uključujući i VMRO, kako bi podržali njihove ciljeve protiv srpske vlasti.
Kao rezultat svih ovih akcija, jugoslovenska država se suočila sa unutrašnjim razdorima, a ideje Kominterne su ostavile trajne posledice po srpski narod i političku dinamiku u regionu. Na kraju, politika razaranja zajedničke države, koju su podsticale ideje Kominterne, dovela je do daljnjih sukoba i tenzija na Balkanu, čije su posledice i danas prisutne.
