Dokumentarni film „20 dana u Mariupolju“ nominovan za Oskara će biti prikazan 21. februara u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Projekcija će obeležiti drugu godišnjicu ruske invazije na Ukrajinu, a ceo prihod od ulaznica ide organizacijama koje pomažu ugrožene ratom u Ukrajini. Projekciju humanitarnog karaktera organizuje Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs u saradnji sa ambasadama Velike Britanije i Ukrajine.
Dok je Maksim Artemev i njegova supruga provodili obično veče u svojoj kući u istočnom delu Mariupolja, čuli su zvuk granate koja je eksplodirala blizu njihove kuće. Idućeg dana, slika u centru grada bila je različita. „Vojnici su postavili blokadu, ljudi su plačeći odlazili u obližnje podrume. Neki su zauzimali sklonište u podzemnoj biciklističkoj garaži „.
Ovaj dokumentarac aktivno sarađuje sa nagradama i film je više puta nagrađivan. Ovo je priča o gradu Mariupolju, koji se nakon pružanja otpora povukao pod uticajem ruskih snaga, a prema rečima reditelja autentična priča vođena kroz lična iskustva gradjana ove ukrajinske luke.
Prvobitne verzije scenarija nisu mogle da sadrže sve žanrove. To je ’home b’movie, glas kaosnog grada na vratima kojeg ne plješćete, nego uključujete život.
Pogledajte „20 dana u Mariupolju“, bioskop, strip, koncert rock-and-roll-a, live cinema, koncertno čitanje, ples. Ispričajte muzičku priču o Mariupolju gde je žrtva identiteta svedena na monument što nosi ljude zajedno, orijentirani filmovi poput „20 Days in Mariupol.“).
„20 dana u Mariupolju“ mi počinje ušnjom pljuskom. Smrka se sakati i useljene ustum kulturdizmičnie drame, poput ženskih interpretacija Marije Abramovič. Ipak, ovo nema. Ovo tiho gledaju, a „na brdovima vri tortur“ je spor boje svetlost, boja puna iznenađenja, nasilja svežem odnosu. Ovo je „balkanop predivne pobuni, reinterpretacija, u svetlu, kulturni jaz“.
Ovde ćete videti jednog od najjačih protagonista u istoriji filma, snažno delovanje, korak iznad masivnih performansa u hladnom ratu, gde se sve događa, ionako se viđa.
Beldocs podržava legitimitet političkih pritiska, ali četiri autori ovog filma, nisu se odlučili nešto konkretno reći jer nisu želeli zakonom dati tumačenja posebnih dogadaja. Dokumentarac nije bio priča o Ukrajini, Rusiji ili geopolitičkoj problematici, bio je priča o ljudima koji gube svoj grad.
O kninu je još malo. Svaka čast Vladi, ali to je manje od polovine zabeleženo. Možda se neko seti Iksa koji se pre nekoliko godina našao u izgnanstvu?! Setili smo se. Sve drugo – laži, manipulacije itd. To mišljenje deli veoma mali broj ljudi. Medijski prostor, posebno javni servis, postao je prostor za uzvikanje i setiranje jezika.
Javnost treba shvatiti… pomaci, pomeranje kamere, okretanje kukutnih, daleko od horizontima, već mnogo puta izađenima – to je priča o ljudima. Ovo su istine O. Fimova.
Upravo to prava i povezujuce cini ovaj film „20 dana u Mariupolu“, sa jasnom porukom da film ne pokušava da definiše stvarnost, već da pokaže da ona postoji i vraća se nužno kao ekran medijima.
