Nekoliko meseci pre smrti Stojana Živadinovića, uoči napada Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju, u Sokobanji je među intelektualcima, prosvetnim radnicima i članovima Kola srpskih sestara sazrela ideja o organizovanju književnog večera u čast ovog pisca. Ovaj događaj je bio planiran za 28. mart 1941. godine, a o tome svedoče dva sačuvana dokumenta iz zaostavštine sokobanjske škole direktora Jovana Jovića.
Prvo dokumenta je pismo koje je Živadinović poslao iz Beograda 16. marta 1941. godine, u kojem izražava zahvalnost što su ga se njegovi zemljaci setili i što planiraju da prirede književno veče posvećeno njegovom delu. U pismu je naveo koje pripovetke bi trebalo čitati na tom večeru i najavio slanje svojih knjiga za školsku biblioteku. Drugi dokument predstavlja kratku biografiju koju je Živadinović napisao 17. marta, a koja je trebala biti pročitana na istom večeru. Nažalost, ne postoje podaci da je ovo književno veče zaista održano, budući da su se u to vreme u Beogradu i Srbiji dešavali dramatični događaji koji su zasenili ovu kulturnu manifestaciju.
Stojan Živadinović je umro 7. jula 1941. godine. Njegova smrt došla je u teškom trenutku, kada je već bolovao od šećerne bolesti. Njegova osetljiva priroda duboko je doživela nacionalni poraz koji je usledio sa kapitulacijom Francuske i bombardovanjem Beograda. Preminuo je u stanu u Francuskoj ulici, a sahranjen je 9. jula 1941. godine. Na dan sahrane, u novinama je objavljena vest o njegovoj smrti, dok su podaci o njegovoj sahrani sačuvani u Parcelnoj knjizi Novog groblja u Beogradu.
Stojanov najmlađi brat, Predrag, preživeo je Drugi svetski rat i radio je u železnici. Njegov život bio je skromniji, ali je sa ponosom pevao u horu železničara. Predrag je umro u 89. godini života, a ni on ni njegova braća nisu ostavili potomke. Grobovi braće Živadinović su prekopani i ustupljeni drugim porodicama.
Stojan Živadinović je prvi roman „Do poslednjeg daha“ objavio 1923. godine. Ovaj roman je izazvao podeljena mišljenja među književnim kritičarima, a sličan tretman doživele su i njegove kasnije knjige, naročito istorijski romani „Karađorđe“, „Hajduk Veljko“ i „Vujica Vulićević“. Kritičari su se često ideološki opredeljivali prema njegovim knjigama, pri čemu su levičari često omalovažavali njegovo delo, dok su ga tradicionalisti hvalili.
U književnim krugovima, Živadinović je bio često kritikovan zbog svog porekla i stila pisanja. Iako je imao značajne akademske uspehe, često su ga nazivali provincijalcem i primitivcem. Kritičari su ga napadali i zbog njegovog načina života, a neki su ga čak upoređivali sa velikim svetskim piscima poput Maksima Gorkog i Džeka Londona, ukazujući na njegovu borbu za opstanak i težak život.
Kritika Stojana Živadinovića često je odražavala predrasude i ideološke razlike u jugoslovenskoj književnosti, ali su njegovi romani i pripovetke ostavili značajan trag. Njegova dela su bila ispunjena životnom snagom i borbom, a on je ostao upamćen kao pisac koji je u književnost uneo autentičnost i snagu svog iskustva.
Živadinovićev književni opus, i pored svih kritika, ostaje značajan deo srpske književnosti 20. veka. Njegove knjige su često povod za rasprave i analize, a njegov doprinos književnosti se ne može zanemariti. U svetlu istorijskih događaja koji su oblikovali njegov život, Živadinović ostaje simbol otpora i snage, kao i svedok turbulentnog vremena kroz koje je prošao.
