Prema informacijama koje je nedavno iznela Dragana Jeckov, poslanica Srpske demokratske stranke Slavonije i Baranje (SDSS) u Hrvatskom saboru, problem stanarskog prava koje se odnosi na proterane Srbe u Hrvatskoj, i dalje ostaje nerešen, čak i 20 godina nakon što je Hrvatska počela sa programom za rešavanje ovog pitanja. Naime, tokom rata, mnogi Srbi su proterani iz svojih stanova i izgubili su pravo na stanarsko pravo. Prema dostupnim podacima, na teritoriji Hrvatske je bilo oko 50.000 stambenih jedinica na koje su proterani imali pravo, ali je do sada stambeno zbrinuto samo 9.278 bivših nosilaca stanarskog prava.
Od tog broja, 7.602 osoba dobilo je stanove na području posebne državne zaštite, što uključuje nekadašnju Republiku Srpsku Krajinu, dok je 1.676 zbrinuto van te teritorije. Jeckov je istakla da je državi preostalo da obezbedi još 149 stanova osobama koje imaju pravosnažno rešenje o dodeli stambenog prostora, ali se to ne izvršava jer, kako navode, država nema šta da ponudi za useljenje. Od tih 149 stanova, 27 treba da se obezbedi na potpomognutim područjima, dok 118 stanova treba da se „namiri“ u većim gradovima kao što su Zagreb, Dubrovnik, Split, Rijeka i Pula.
Ovaj problem dodatno komplikuje visoka cena stanova u tim gradovima, što znači da Hrvatska ili neće, ili nema novac da kupi potrebne stanove. Mnogi Srbi nisu dočekali rešenje ovog problema, preminuli su bez da su dobili rešenje o stambenom zbrinjavanju. Jeckov je naglasila potrebu za unapređenjem postojećeg modela rešavanja stanarskog prava, jer je očigledno da država nije zadovoljila pravdu u više od dve decenije. Prema njenim rečima, sve ovo je trebalo biti rešeno do 2011. godine, kada je trebalo zatvoriti poglavlje 23 u pristupnim pregovorima za ulazak Hrvatske u EU.
Savo Štrbac, predsednik Dokumentacionog centra „Veritas“, podseća da je Hrvatska 2004. godine donela zakon koji je obavezao državu da obezbedi stanove nosiocima stanarskog prava. Međutim, stari stanovi u kojima su živeli Srbi nisu mogli biti dodeljeni njima, već su pretežno davani hrvatskim braniteljima. Srbi su često dobijali druge nekretnine, ali pod strogim uslovima, uključujući to da moraju dokazati da nisu rešili stambeno pitanje na mestu gde su otišli.
Štrbac objašnjava da su se mnogi Srbi suočavali sa problemima kada im je država nudila neprihvatljive stambene opcije, kao što su „konjušnice“, a oni koji bi odbili ponuđeni smeštaj gubili su pravo na bilo kakvu pomoć u budućnosti. Ova praksa bila je posebno prisutna u Dalmaciji i Lici, gde su Srbi često bili diskriminisani. Osim toga, stanovi su se mogli otkupljivati po povlašćenim cenama, ali su cene varirale drastično, pa su stanovi na teritoriji bivše RSK koštali oko 200 evra po kvadratu, dok su u gradovima van te teritorije koštali oko 800 evra.
Važno je napomenuti da su nosioci stanarskog prava bili građani koji su u bivšoj Jugoslaviji dobijali stanove od preduzeća i imali pravo korišćenja, ali nisu bili vlasnici. Tokom rata, mnogi su proterani, a zatim su im firme oduzele stanarsko pravo pozivajući se na zakonsku odredbu koja je predviđala da se pravo oduzima svakome ko nije boravio u stanu duže od šest meseci. Nakon toga, preduzeća su dodeljivala stanove prema sopstvenim kriterijumima, što je najčešće uključivalo davanje stanova hrvatskim braniteljima, dok su Srbi ostajali bez svojih nekretnina.
Ovaj problem ostaje otvoren i dalje zahteva ozbiljno rešenje, kako bi se zadovoljila pravda i omogućilo ljudima da ponovo dobiju krov nad glavom.
