U jesen 1968. godine, bivši britanski ambasador u Vašingtonu, Dejvid Ormsbi Gor, pozvao je autorku na večeru u Londonu u čast slavnog glumačkog para, Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona. U to vreme, oni su bili megazvezde, a autorka je jedva čekala da upozna svoju filmsku junakinju iz detinjstva, Elizabet Tejlor, koja je zabljesnula u filmu „Velika nagrada“.
Na večeri, Elizabet se pokazala kao izuzetno privlačna osoba, sa neodoljivom aurom zvezde i neposrednošću devojke iz komšiluka. Međutim, Ričard je bio pod uticajem alkohola. Njegovo ponašanje dostiglo je vrhunac kada je povraćao u metalnu posudu s ledom, što je autorku ostavilo u šoku. Usledila je ponuda da otputuje s njima u Pariz, gde su planirali da snimaju novi film. Elizabet je želela da snima „Jedina igra“ u Parizu, kako bi bila bliže Ričardu, koji je radio na komediji „Stepenice“.
Tokom vremena kada su se Tejlor i Barton rastali, autorka je počela da izlazi s Bartonom. Na jednom od sastanaka, Ričard joj je predstavio svog prijatelja Pitera O’Tula. Veče se završilo takmičenjem u pijenju između Ričarda i Pitera, što autorku nije zabavljalo, jer je bila trezna. Ričard je planirao da se oženi njome, a čak je i razgovarao o tome sa njenim bivšim partnerom Nilom. Iako su se autorki dopadale ideje o braku i filmu, Ričardov problem sa alkoholom postajao je sve ozbiljniji.
Iako je Ričard bio sjajan sa decom, posebno sa autorkinom kćerkom Katarinom, koja se odlučila za glumu zahvaljujući njemu, Kristina nije bila impresionirana njime. Kada je autorka ispričala Ričardu o svojoj porodici u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, on je bio toliko ljut na Čerčila da je napisao pismo Bi-Bi-Siju sa naslovom „Igrati Čerčila znači mrzeti ga“. Nakon toga, nikada više nije igrao Čerčila.
Ričardov problem sa alkoholom postao je nepodnošljiv. Na snimanju filma „Džekpot“ u Nici, gde je autorka trebala da ima ulogu, Ričardovo pijanstvo je dostiglo kulminaciju. Na doručku u hotelu „Negresko“, autorka je odlučila da se vrati u London. Kada je Ričard, mamuran, pokušao da je zadrži, ona je odbila njegovu ponudu. Njihov razgovor bio je napet, a autorka je otvoreno izrazila svoju frustraciju zbog njegovog opijanja i nesposobnosti da se fokusira na rad.
Nakon što su snimanja filma propala zbog nedostatka novca, autorka je shvatila da više ne može da trpi Ričardovo ponašanje. Njihov rastanak bio je bez teških reči, ali je autorku duboko pogodila pomisao da talentovani čovek uništava sebe.
U Parizu, druženje sa Elizabet Tejlor i Ričardom Barton je bilo posebno iskustvo, iako je Ričard bio većinom pijan. Upoznala je i Vorena Bitija, koji je bio šarmantan i veoma svestan svog izgleda. U tom periodu, autorka se seća i trenutka kada je Elizabet Tejlor fotografisala dok su se vozile automobilom. Ova sećanja su predstavljala kombinaciju glamura i tragičnih ličnih borbi koje su se odvijale u pozadini.
U narednim danima, autorka će se suočiti sa svojim osećanjima i sećanjima vezanim za Ričarda, dok se priprema za prvi povratak u Beograd pre pada Berlinskog zida. Njihova priča ostavlja snažan utisak o borbi s demonima, ljubavi i gubitku, a sve to u kontekstu sveta punog sjaja i skandala.
