Nasleđe majstora Starog Rima u oblasti graditeljstva i inženjeringa ostavilo je dubok trag u istoriji, a otpornost rimskih građevina, koje su preživele više od 20 vekova, fascinira i danas. Ključna tajna njihove dugotrajnosti leži u korišćenju pucolanskog betona, materijala koji je omogućio izgradnju nekih od najimpresivnijih građevinskih čuda tog vremena, uključujući akvadukte koji su snabdevali gradove vodom kroz kilometarske mostove i tunele.
Pucolanski beton nije samo izdržao vreme, već je zadržao svoje karakteristike čak i u teškim uslovima, kao što su vlažna okruženja i izloženost soli. Ova otpornost svedoči o inovacijama rimskih majstora i njihovom znanju o materijalima. Na primer, neki od akvadukta su i danas funkcionalni, a rimski beton je preživeo više od 20 vekova zahvaljujući svom jedinstvenom sastavu.
Jedna od najpoznatijih građevina iz ovog perioda, Panteon, drži rekord za najveću kupolu na svetu koja je izgrađena od betona bez armature, a starija je skoro 2.000 godina. Svojstva pucolanskog betona pripisuju se njegovim sastojcima, kao što su pucolana (mešavina vulkanskog pepela) i kreč.
Međutim, nova istraživanja, koja je 2023. godine sproveo međunarodni tim naučnika predvođen MIT-om, otkrila su da su sastojci rimskog betona drugačiji nego što se ranije mislilo. U uzorcima betona pronađeni su mali beli komadići kreča, što je ranije smatrano znakom lošeg mešanja. Profesor Admira Mašić iz MIT-a istakao je da je logično pretpostaviti da su Rimljani, koji su posvetili toliko truda stvaranju izuzetnog građevinskog materijala, takođe obraćali pažnju na kvalitet mešanja.
Tim naučnika je proučio uzorke betona starog 2.000 godina sa arheološkog nalazišta Privernum. Analize su otkrile da su kvržice kreča u rimskom betonu rezultat posebnih tehnika mešanja, a ne loše kontrole kvaliteta. Prema novim saznanjima, rimski beton mogao je biti pravljen mešanjem živog kreča direktno sa pucolanom na visokim temperaturama, što je omogućilo stvaranje kvržica kreča.
Mašić je naveo da „vruće mešanje“ donosi brojne prednosti. Prvo, visoke temperature omogućavaju hemijske reakcije koje nisu moguće sa samo gašenim krečem. Drugo, ova metoda značajno skraćuje vreme očvršćavanja, što ubrzava proces gradnje.
Još jedna ključna prednost ove metode je sposobnost samo-lečenja betona. Kada dođe do pucanja, voda može ući u pukotine i reagovati sa kvržicama kreča, stvarajući kalcijum-karbonat koji lepi pukotinu nazad. Ovo objašnjava zašto su rimski betonski zidovi izgrađeni pre 2.000 godina preživeli netaknuti uprkos stalnom udaru mora.
Naučnici su testirali svoja saznanja stvarajući pucolanski beton prema drevnim i savremenim receptima, koristeći živi kreč. Rezultati su pokazali da su pukotine u betonu sa živim krečom bile potpuno „izlečene“ za dve nedelje, dok je kontrolni beton ostao napuknut.
Ova istraživanja otvaraju vrata ka razvoju ekološki prihvatljivijih vrsta betona. Mašić je naveo da bi nove formule mogle značajno povećati izdržljivost materijala, što je posebno važno za modernu gradnju i 3D štampanje.
Naučno istraživanje objavljeno u časopisu „Sajens Advanses“ potvrđuje da je rimski beton, zahvaljujući svojim jedinstvenim svojstvima, i dalje inspiracija za savremene inženjere i arhitekte. Tajna njegove otpornosti može se smatrati ne samo nasleđem prošlosti, već i ključem za budućnost graditeljstva.
