Obično se sve počinje naivno – greb-greb srećkom ili uplatom od 100 dinara za tiket u kladionici, ali postoji rizik da to vodi dalje, sve do očaja i zaduživanja kod zelenaša. Stručnjaci upozoravaju da je patološko kockanje među najbrže rastućim mentalnim bolestima u svetu, i da je ova zavisnost slična zavisnosti od droga. Prema rečima sagovornika Euronews Srbija, kockanje nije samo problem pojedinca, već i čitave porodice koja trpi razne oblike nasilja.
Mladi su, smatraju stručnjaci, u posebno većem riziku. Istraživanje Instituta za javno zdravlje “Milan Jovanović Batut” iz 2018. godine procenjuje da je problem patološkog kockanja prisutan kod 44.000 do 97.000 ljudi starosti od 18 do 64 godine. Nezvanične procene ukazuju na još veće brojeve u poslednjim godinama.
Iako Zakon o igrama na sreću nalaže da priređivanje igara mora biti društveno odgovorno i da objekti ne smeju biti bliži od 200 metara od škola, broj kladionica i kluba raste. Na primer, u opštini Novi Beograd postoji 119 objekata za kockanje, dok na istoj teritoriji ima oko dvadesetak osnovnih škola.
Dr Jelena Popović iz Specijalne bolnice za lečenje bolesti i zavisnosti ističe da svaki četvrti srednjoškolac ima prvi kontakt sa kockom već u prvom razredu srednje škole. Prema njenim rečima, pacijenti često prvi put kockaju sa 14-15 godina, a obično postaju punoletni kada se jave na lečenje.
Kockanje spada u nehemijske zavisnosti, odnosno zavisnosti koje se tiču ponašanja, i razlikuje se od zavisnosti na hemijske supstance poput alkohola ili droga. Psihijatar Jelena Manojlović iz SOS centra za lečenje i odvikavanje od kockanja objašnjava da kod kockanja postoji nemogućnost kontrole impulsa, što znači da osoba ne može da odoli kockarskom ponašanju uprkos negativnim posledicama. Ova zavisnost ima destruktivan uticaj na celu porodicu, uzrokuje finansijske probleme, delikventna ponašanja i često kriminalne aktivnosti.
Iako je zakon u Srbiji zabranjuje maloletnicima da se klade, mladi pronalaze načine da se uključe u kockanje, posebno online. Oni često koriste lažne identitete ili mole odrasle da im uplate tikete. U digitalnom okruženju gde su mladi najviše izloženi riziku, teško je implementirati zakon.
Manojlović dodaje da kocka ne bira ni obrazovanje, ni porodičnu situaciju, ni pol, ni veru. Svako ko ima pristup kocki, posebno u formativnim godinama, ima veliki rizik da postane patološki kockar. Mnogi mladi ljudi, kada prvi put dobiju novac, ne shvataju posledice svojih postupaka, što može dovesti do ozbiljnih problema.
Popović naglašava da roditelji često nisu svesni da svojim delovanjem mogu privući decu ka kockanju. Često ih vode u kockarnice sa izgovorom da im budu „amajlija“. Problemi sa kockanjem postaju očigledni tek kada finansijske posledice postanu dramatične.
Edukacija o kockanju treba da počne u porodicama i školama, jer mnogi roditelji nisu svesni ozbiljnosti problema. Patološko kockanje se razvija kroz godine i prepoznaje se po nemogućnosti da osoba odoli porivu da kocka, uprkos svim negativnim posledicama. Preporučuje se dugoročni i holistički pristup lečenju, uključujući farmakoterapiju i psihoterapijske grupe.
Bez podrške porodice, lečenje je daleko teže. Porodice moraju prepoznati problem i pomoći pacijentima da shvate svoje mane, umesto da skrivaju ili opravdavaju loše ponašanje. Ključni su volja i želja osobe koja ima problem, a preventiva, edukacija i pravovremena intervencija su bitni za smanjenje ovog problema. Kockanje je ozbiljan društveni problem koji pogađa sve slojeve društva, posebno mlade.
