Nekoliko desetina raseljenih Srba, kao i onih koji i dalje žive u Prištini, okupili su se danas na gradskom groblju u ovom gradu kako bi na Zadušnice zapalili sveće svojim najmilijima. Među njima je bila i Gordana Đorić, koja je istakla da je rastužuje sve manji broj ljudi koji dolazi da poseti grobove svojih predaka. Ona je naglasila važnost okupljanja bar jednom ili dva puta godišnje, uprkos brojnim izazovima sa kojima se suočavaju.
„Kad dođete ovde, tugujete, ali se i prisetite lepih uspomena sa svojim najbližima. Tuga je dodatna kada vidite da sve manje ljudi dolazi“, rekla je Đorić. Ona je izrazila nadu da će se situacija promeniti, dodajući da su postojale zabrane dolaska, ali da se mora ostati uporan.
Božidar Stojanović, koji je iz Prištine, redovno dolazi na groblje od 1999. godine. On se zapitao da li se narod otuđio od običaja ili se i dalje boji. „Treba da bude više angažovanja lokalne samouprave, da pozovu ljude da dođu i urede grobove svojih predaka“, rekao je Stojanović, ukazujući na to da strah možda još uvek vlada bez razloga.
Miodrag Simić iz Ugljara takođe je naglasio važnost dolaska na groblje kako bi se odala počast onima koji su život ostavili na Kosovu i Metohiji. Ipak, on je izrazio zabrinutost zbog sve većeg broja razrušenih spomenika. „Ljudi se plaše da dolaze zbog stalnih hapšenja i neizvesnosti“, dodao je Simić.
Prištinski paroh Staniša Arsić rekao je da iz godine u godinu groblje posećuje sve manje ljudi. „Ove godine došlo je samo tri do četiri porodice. Svake godine govorimo o istom broju“, primetio je Arsić. On je istakao da se groblje održava, ali da ima polomljenih spomenika i da se sve više porodica odlučuje da prenese posmrtne ostatke svojih najmilijih u centralnu Srbiju.
Arsić je ukazao na to da se može primetiti da su neki grobovi raskopani, što je rezultat toga što ljudi, koji sada žive u centralnoj Srbiji, dolaze i prenose kosti svojih najmilijih. „Ovde ostaju samo rupe gde su bili sahranjeni“, rekao je Arsić.
Ove godine nije bilo organizovanih odlazaka Srba na groblje u Prištini, što dodatno ukazuje na smanjenje broja posetilaca. S obzirom na sve prisutnije strahove i zabrinutosti, prisutni su se složili da je važno ostati u kontaktu sa tradicijom i sećanjem na svoje pretke, čak i u teškim vremenima. U svetlu ovih izazova, okupljanje na groblju postaje simbol otpora i povezanosti sa prošlošću, kao i želja da se učini sve što je moguće kako bi se sačuvala sećanja na one koji su nas napustili.
