U svetu globalizovane ekonomije, transfer novca između Srbije i inostranstva postaje sve učestalija pojava. Ovaj proces, međutim, nije potpuno slobodan i podložan je određenim pravilima i ograničenjima koja propisuju zakoni o spoljnotrgovinskom i deviznom poslovanju.
Transfer novca između Srbije i drugih zemalja reguliše nekoliko pravnih akata, a među najvažnijima su Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju i Zakon o deviznom poslovanju. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju definiše promet robe i usluga između domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica, omogućavajući pravni okvir za međunarodnu trgovinu. Zakon o deviznom poslovanju dodatno precizira uslove pod kojima se može vršiti transfer novca između rezidenata i nerezidenata. Sve transakcije spadaju u jednu od dve glavne kategorije: tekući poslovi i kapitalni poslovi.
Tekući poslovi obuhvataju transakcije koje ne uključuju promenu vlasništva nad kapitalom. To znači da se novac prenosi kao deo redovnog poslovanja, bez dugoročnih ulaganja. Među najčešćim tekućim poslovima su plaćanja za uvoz robe i usluga, plate zaposlenih koji rade u inostranstvu, isplate po ugovorima o radu ili autorskim ugovorima, kao i refundacije troškova putovanja. Prema članu 10. Zakona o deviznom poslovanju, plaćanja i naplaćivanja po tekućim poslovima su slobodna, osim u slučajevima kada su specifično ograničena zakonom.
Kada dolazi do prenosa kapitala, situacija je drugačija. Kapitalni poslovi uključuju transfer novca sa namerom ulaganja i dugoročnog finansiranja. To se može odnositi na direktne investicije u preduzeća ili kupovinu akcija i udela u kompanijama. Ove transakcije su dozvoljene, ali podložne određenim kontrolama. Na primer, investicije koje uključuju kupovinu više od 10 odsto kapitala ili glasačkih prava u nekom preduzeću podrazumevaju posebne procedure i nadzor od strane Narodne banke Srbije.
Iako su mnoge transakcije između Srbije i inostranstva slobodne, postoje određeni slučajevi kada transfer može biti ograničen ili zabranjen. Najčešći razlozi za ograničenja uključuju sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, kada su banke u obavezi da prijave sumnjive transakcije. Takođe, postoje i ograničenja na osnovu međunarodnih sankcija, što znači da su transakcije prema određenim zemljama zabranjene.
Jedan od razloga za privremeno zaustavljanje transfera može biti i administrativna greška ili nedostatak dokumentacije. U nekim slučajevima, banka može zatražiti dodatnu dokumentaciju kako bi potvrdila zakonitost transakcije. Narodna banka Srbije donosi posebna uputstva koja preciziraju kako se obavlja platni promet sa inostranstvom. Ovo uključuje šifarnik osnova naplate, plaćanja i prenosa, koji omogućavaju precizniju kontrolu i usklađenost sa zakonskim regulativama.
Pitanje oporezivanja dividendi između država takođe može delovati komplikovano. Kada srpska kompanija isplaćuje dividende fizičkom licu koje je rezident Nemačke, važno je znati koja država ima pravo da naplati porez i po kojoj stopi. Prema Zakonu o porezu na dohodak građana, dividende se smatraju prihodom od kapitala i podležu oporezivanju po stopi od 15 odsto. Srpske kompanije prilikom isplate dividendi fizičkim licima – nerezidentima, moraju obračunati i obustaviti ovaj porez pre isplate sredstava.
Međutim, kada su u pitanju međunarodne transakcije, nacionalni zakoni nisu jedini faktor. Srbija i Nemačka imaju potpisan Ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, koji dodatno precizira kako se oporezuju prihodi ostvareni između ovih država. Ovaj ugovor ima ključnu ulogu u određivanju poreskih obaveza kada srpske firme isplaćuju dividende nemačkim rezidentima. Član 8. ovog ugovora propisuje da Srbija ima pravo da oporezuje dividende isplaćene nemačkim rezidentima, ali je poreska stopa ograničena na 15 procenata.
U zaključku, transfer novca između Srbije i inostranstva je složen proces koji zahteva poznavanje zakonskih okvira i propisa. Kako se globalizacija nastavlja razvijati, važno je da preduzeća i pojedinci budu svesni pravila i obaveza koje dolaze sa međunarodnim transakcijama.
