Srećko Stefanović, Saša Stanković i Dalibor Petrović su optuženi za teško ubistvo Stanimira Brajkovića (74), koje se desilo 4. februara 2024. godine u zatvoru u Padinskoj Skeli. Tokom suđenja u Višem sudu u Beogradu, svi trojica su negirali odgovornost za smrt starca, prebacujući krivicu jedni na druge, a spominjali su i Nikolu Lukića, koji je bio sa njima u ćeliji, ali nije optužen.
Stefanović je ispričao kako je u zatvor došao 12. septembra 2023. godine i da su do januara 2024. godine sve stvari bile u redu. Situacija se promenila kada su Stanković i Petrović stigli, a starac Stanimir je došao dan pre njih. Prema njegovim rečima, Stanimir je izazvao sukob sa Lukićem kada je prosuo kafu, što je dovelo do fizičkog obračuna. Srećko je tvrdio da su se sukobi nastavili, uključujući situacije kada je Stanimir udario Dalibora, što je dodatno pojačalo tenzije.
U narednim danima, Stefanović je opisao niz fizičkih napada na Stanimira, uključujući udarce, prebijanje i psihološko zlostavljanje. On je naveo kako su se sukobi pogoršavali, a starac je postajao sve više uplašen i ranjiv, govoreći o svojoj porodici i problemima. Srećko je istakao da je pokušavao da pomogne Stanimiru, ali da su ga njegovi suučesnici napadali i pretili mu.
Tokom suđenja, Stanković je negirao sve Stefanovićeve tvrdnje i optužio ga da je on inicirao nasilje, uključujući i to da je naterao Stankovića da mokri u Stanimirovu kafu. On je naveo da je bio pod pritiskom i strahovao za svoju porodicu, što ga je nateralo da učestvuje u zlostavljanju. Dalibor Petrović je takođe potvrdio Stankovićevu verziju, tvrdeći da je Stefanović bio glavni zlostavljač i da je on sam bio pod uticajem lekova koji su ga činili pospanim i dezorijentisanim.
Svi optuženi su naveli da su se bojali Lukića, koji je bio opisan kao dominantna figura u ćeliji. Stefanović je izjavio da su ga pretili kako bi ga naterali da ćuti o zlostavljanju. On je takođe rekao da je Lukić bio taj koji je sprovodio najteže oblike fizičkog nasilja.
U međuvremenu, sin preminulog Stanimira, Zoran, izrazio je zabrinutost zbog načina na koji je njegov otac umro i tražio da se ispita uloga upravnika zatvora, koji je izjavio da je Stanimir preminuo od srčanih problema. Zoran je istakao da je njegov otac bio u dobrom fizičkom stanju pre ulaska u zatvor i da je radio kao moler, penjući se na merdevine, što ukazuje na to da nije imao ozbiljne zdravstvene probleme.
Tokom suđenja, razmatrano je i ponašanje zatvorskog osoblja, a svedoci su govorili o strahu i nemoći zatvorenika, koji su se plašili da prijave zlostavljanje. Zlostavljanje je opisano kao sistematsko i brutalno, sa svedočenjima o fizičkom nasilju i psihološkom pritisku.
Svi optuženi su se trudili da se distanciraju od direktne odgovornosti, prebacujući krivicu jedni na druge, dok je Lukić bio često spominjan kao inicijator nasilja. Očekuje se da će na sledećem suđenju biti pozvani dodatni svedoci, uključujući i Lukića, kako bi se rasvetlila ova tragična situacija.
Ova tužna priča ukazuje na ozbiljne probleme u zatvorskom sistemu i potrebu za zaštitom ranjivih zatvorenika, kao i za odgovarajućim istragama kada dođe do nasilja unutar zatvora. Slučaj Stanimira Brajkovića postavlja ozbiljna pitanja o ljudskim pravima i zaštiti zatvorenika, što će biti ključno za buduće reforme u zatvorskom sistemu.
