Odmah nailazimo na najveću prepreku kada je reč o istraživanju KGB-a – tajnovitost. Iako su se po završetku Hladnog rata mnogi dokumenti o CIA postali dostupni, situacija sa KGB-om je znatno drugačija. Ova tajna služba je tokom svog postojanja bila veoma efikasna u špijunskom ratu, ali njeni uspesi u otkrivanju tajni poput atomskih bombi ili hapšenju ključnih disidenata, kao što su Kembridžka petorka i Oldrič Ejms, ostaju zagonetni i obavijeni velom tajne.
KGB nije bio samo oružje protiv stranih neprijatelja, nego i protiv sopstvenog naroda. Ovaj tekst se fokusira na periode posle šezdesetih godina, kada je došlo do smanjenja terora protiv građana, ali ne i do potpunog prestanka represije. U tom vremenu, represija je postala selektivna, usmerena protiv onih koji su se usudili da kritikuju režim. Politika straha postala je alat za kontrolu i zastrašivanje, kako bi se pokazalo šta se može desiti onima koji se ne pokoravaju.
Osnovna delatnost KGB-a bila je „preventivni rad“, a dve glavne karakteristike koje su ga razlikovale od zapadnih tajnih policija su nejasna granica između delovanja tajne i obične policije, kao i sveprisutnost tajnih službi u životima građana. KGB je pratio i kažnjavao ljude zbog načina na koji su zarađivali ili onoga što su čitali, a progonili su ljude zbog različitih „grehova“.
U periodu posle Staljina, represija je postala usmerena na specifične grupe ljudi, a sve je to pratilo i korišćenje psihijatrije kao sredstva za suzbijanje disidenata. Naime, Andropov, tadašnji šef KGB-a, je uveo praksu zadržavanja potencijalnih opasnih pojedinaca u mentalnim institucijama. Ljudi koji su pokušavali da pobegnu iz zemlje ili su se usudili da kritikuju vlast, često su završavali u ludnicama.
U skladu s „politikom straha“, Andropov je razvijao sistem zastrašivanja disidenata. Prisiljavali su ih na potpisivanje izjava o prekidu nepoželjnih aktivnosti, što je bilo poznato kao „profilaktički razgovor“. Ova praksa je ukazivala na sveprisutnu kontrolu i represiju nad svakim oblikom otpora.
Borba protiv nepoćudnih tekstova i knjiga postojala je još od vremena carske Rusije. Tokom sovjetskog perioda, samizdat – neformalno izdavaštvo koje se razvilo u slobodnijoj atmosferi nakon 1956. godine, postalo je značajan oblik otpora. Iako su se KGB i vlasti trudili da suzbiju ovu pojavu, samizdat knjige su i dalje cirkulisale među ljudima.
U šezdesetim godinama, KGB je pojačao pritisak na disidente i samizdat autore, uvodeći nove članke u krivični zakon koji su se odnosili na klevetu režima. Pored toga, stvoreni su posebni sektori unutar KGB-a koji su se bavili progonima disidenata. Ipak, ovo nije zaustavilo podzemno izdavaštvo, koje je nastavilo da se razvija uprkos represivnim merama.
U isto vreme, KGB je imao i svoje „borbe“ protiv popularne kulture, posebno rock muzike. Tinejdžeri su se suočavali sa pritiscima da prijave druge koji su trgovali zabranjenim muzičkim materijalom. KGB je čak formirao posebne jedinice za praćenje i kontrolu mladih, koji su se okupljali oko rock muzike.
Sovjetski umetnici su se suočavali sa strogim kontrolama, ali su ipak uspevali da privuku publiku, često izvodeći prepravke zapadnih hitova. Ovi „vokalno-instrumentalni ansambli“ bili su pod strogim nadzorom, dok su omladinske želje za novim zvukovima bile sve jače.
U zaključku, KGB je bio složena i moćna organizacija koja je imala značajan uticaj na život građana u Sovjetskom Savezu. Njihove metode represije, progon i kontrola nad svim aspektima života često su nailazile na otpor, ali su istovremeno pokazivale i slabosti sistema koji je pokušavao da zadrži vlast. S obzirom na sve navedeno, možemo reći da je borba protiv KGB-a bila ne samo borba za slobodu mišljenja, već i simbol otpora protiv totalitarizma.
