Za sutra je u više gradova u Srbiji najavljena organizacija „generalnog štrajka“, kojem će se pridružiti deo prosvetnih radnika, advokata, ugostitelja i kulturnih ustanova, dok se veliki sindikati ne planiraju uključiti. Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović ističe da Zakon o štrajku u Srbiji nije precizan i da postoji značajna pravna praznina kada je reč o organizovanju generalnog štrajka.
Prema Rejanovićevim rečima, akcija koja je najavljena za sutra formalno neće biti generalni štrajk, već će predstavljati pokušaj da se kroz ovaj termin iskaže građansko nezadovoljstvo. On naglašava da radnici u Srbiji imaju formalno pravo na generalni štrajk, ali da Zakon o štrajku ne definiše jasno uslove koje treba ispuniti za njegovo realizovanje. Zakon reguliše generalni štrajk u samo dve odredbe, što ostavlja mesta za tumačenje.
Reljanović objašnjava da se generalni štrajk u Srbiji pokreće odlukom najvišeg organa sindikata, no nije jasno da li to podrazumeva samo jedan reprezentativni sindikat ili više njih. On ističe da ne postoji definicija štrajka u zakonu, što dodatno otežava razumevanje i organizaciju takvih akcija.
U vezi sa sutrašnjim štrajkom, Reljanović napominje da je to kolokvijalno viđenje, odnosno da neće biti generalni štrajk u pravnom smislu. Međutim, ističe da postoji koncept istovremenog štrajka kod više poslodavaca iz različitih sektora, koji može biti širi od onoga što Zakon poznaje, ali još uvek nije generalni štrajk. Ova akcija predstavlja miran način da građani izraze svoje nezadovoljstvo prema određenim politikama i zahtevima.
Generalni štrajkovi su se organizovali u mnogim zemljama, ali često nisu doveli do značajnih promena. Reljanović smatra da je teško definisati domet i efikasnost generalnog štrajka, jer se u različitim zemljama ti štrajkovi organizuju na različite načine. Iako je teško zamisliti da bi svaki radnik u zemlji mogao da prestane sa radom, štrajkovi koji obuhvataju više sektora često se nazivaju generalnim.
On naglašava da svrha generalnog štrajka može biti različita, od izražavanja nezadovoljstva do pritiska na vlasti da promene određene propise. Ako je svrha da se pošalje poruka o nezadovoljstvu prema politikama, štrajk može biti uspešan ako privuče veliki broj učesnika. Međutim, ako je cilj da se postignu konkretne promene, šanse za to su često skromne.
U vezi sa pravnim posljedicama za zaposlene koji učestvuju u obustavi rada, Reljanović naglašava da Zakon o štrajku ne definiše jasno procedure, što stvara pravnu prazninu. Iako sutrašnji štrajk neće biti generalni u pravnom smislu, može se smatrati nizom povezanih manjih štrajkova. Posledice zavise od toga da li je obustava rada u skladu sa zakonom i kako se postave poslodavci.
Neki privatni poslodavci su podržali ideju o obustavi rada, što može smanjiti rizik od pravnih posledica za zaposlene. Reljanović ističe da je društvena klima takva da će, ukoliko dođe do posledica, one verovatno biti selektivne i neće obuhvatiti sve učesnike sutrašnjeg protesta.
Kao zaključak, sutrašnja akcija može se smatrati važnim oblikom građanskog angažovanja i protestom protiv aktuelnih politika, ali ostaje nejasno koliko će biti pravno definisana i kakve efekte može imati na sistem. U svakom slučaju, ona ukazuje na rastuće nezadovoljstvo u društvu i potrebu za promenama.
