Moj otac je svoju kompletnu arhivu zaveštao Univerzitetu „Kolumbija“ u Njujorku, s uslovom da se građa otvori tek 50 godina nakon njegove smrti, ali i da se pristup dokumentima onemogući svim Jugoslovenima sve dok je u Beogradu na vlasti komunistički režim. Iako nije prošlo toliko godina od njegove smrti, dve godine sam provela radeći na tome da očevu arhivu učinim dostupnom javnosti, smatrajući da je ona neprocenjivo važna za razumevanje najtežeg perioda u istoriji Jugoslavije.
Nakon mnogo truda, uspela sam da pozovem direktora Arhiva Jugoslavije, Miladina Miloševića, kako bismo se dogovorili o prenosu očeve dokumentacije u Beograd u oktobru. Na Univerzitetu „Kolumbija“ su mi ljubazno kopirali sva dokumenta, a Tanja Čebotarev, upravnica Odseka za ruski, obećala je da će ih doneti u Beograd mikrofilmovane. Bilo je to ogroman uspeh jer su dokumenta stigla u otadžbinu 20 godina pre roka koji je otac odredio, a 65 godina nakon što je svrgnut s vlasti. Arhiva sadrži oko 12.000 dokumenata.
U borbi za istinu o našoj porodici, postigla sam još jedan važan korak. Našim Arhivu sam obezbedila skener za mikrofilmove, kako bi svi zainteresovani imali mogućnost da koriste ovu građu, što se takođe uskoro dogodilo. Mogla sam konačno ponovo da otputujem u Ameriku, prvo u Njujork, gde je moja komšinica potpisala ugovor o kupovini mog stana, a zatim do Kalifornije da vidim svoje devojčice. Kod Katarine je bilo življe nego pre, deca su rasla i svako je bilo drugačije.
Dva meseca kasnije, dogovorili smo se da se sretnemo u Londonu. Dočekali su me Katarina, Nikolas i Kasper — čudesno okupljanje! Katarina i Nikolas se nisu videli petnaest godina. Išli smo na koncert u Vigmor Hol, gde je nastupao Ananda Mukerdžija. U međuvremenu, kod Nikolasa su se igrala njegova deca, a Stefi, njegova supruga, je imala porođaj. Spasile smo Nikolasa oslobađajući ga razdraganih sestričina, a on je odjurio metroom u bolnicu.
Bolnicu smo napustile u 16.45, a u 21 čas rodila se Olimpija. U julu je Katarina dobila svoj srpski pasoš i svi smo se odvezli do Mokre Gore, koju je Kusturica potpuno izgradio. Maja, kojoj je bilo pet i po godina, bila je nepresušni izvor energije, ponavljajući da je to najbolji dan u njenom životu.
Deca su otišla, a ja sam imala mnogo obaveza. U Beogradu je boravio Sem Grin zbog poslova vezanih za svoju fondaciju. Otišli smo na Oplenac, a zatim u manastire Koporin i Pokajnica. Posetili smo manastir Piva da se upoznamo sa vladikom Joanikijem i razgovaramo o projektima zaštite manastira, ikona i knjiga. Anika Skovran je bila s nama da nam pokaže crkvu koja je morala biti premeštena zbog brane.
Otišla sam kod predsednika Tadića da razgovaram o sahranjivanju mojih roditelja i brata Nikole na Oplencu. Pozvala sam Vanju T. iz njegove kancelarije zbog moje stambene situacije, a ona je bila neljubazna. Rekla mi je da nije dovoljno što je Dragan Babić razgovarao sa generalnim sekretarom. Naglasila sam da sam još uvek izbeglica u sopstvenoj zemlji i da plaćam stanarinu kao strana osoba.
Rešenjem o rehabilitaciji poništena je odluka Državne komisije iz 1945. godine, kojom je moj otac proglašen ratnim zločincem. Proces rehabilitacije trajao je tri i po godine, a konačno sam prestala da nosim etiketu zločinca, koju sam nosila od svoje desete godine. Bilo mi je teško setiti se koliko je otac patio, ali istovremeno sam bila srećna što sam uspela da raščistim istoriju.
Moj brat Aleksandar i ja smo dobili nazad kuću naše majke Olge, „Vilu Crnogorku“, koja je nakon rata korišćena kao crnogorska rezidencija. Proslavili smo to velikom zabavom, a naredni dani doneli su nove nade za zvaničnu sahranu mojih roditelja i brata.
Posetili su me rođaci iz Nemačke i Austrije, a dan je bio divan. U kripti crkve Sv. Đorđa, obavešteni smo da su doneli odluku da se moji roditelji i brat sahrane na Oplencu u oktobru 2012. godine, na stogodišnjicu crkve. Bila sam presrećna, jer je to bila moja velika želja — da oni počivaju u svojoj zemlji.
