Nostalgija za vremenima kada su videoklubovi bili omiljena mesta okupljanja ljubitelja filma ponovo je aktuelizovana s vestima o gašenju poslednjeg videokluba u Beogradu. „Žabac“, nekadašnji simbol filmske kulture, zatvorio je svoja vrata, ostavljajući za sobom sećanja na vreme kada su VHS kasete i iznajmljivanje filmova bili deo svakodnevnog života.
Za generacije rođene krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, odlazak u videoklub predstavljao je više od običnog iznajmljivanja filmova. Milan Krunić, filmski kritičar, podseća na ritual biranja filmova, koji je bio nezaobilazni deo društvenog života. „Odlazak u videoklub je bilo okupljanje istomišljenika, mesto gde se raspravljalo o filmovima, glumcima i rediteljima“, kaže on. Krunić dodaje da su ovakva mesta omogućavala razmenu iskustava i proširivanje filmskog znanja, što danas nedostaje striming servisima.
Sećajući se prošlih dana, mnogi će se prisetiti pravila – na svaka tri iznajmljena filma, četvrti je bio gratis. Ova strategija je podsticala mlade da provode vreme u klubovima, iznajmljujući i gledajući po nekoliko filmova tokom vikenda. Kritičar spominje kako su deca tada provodila vikende gledajući i raspravljajući o filmovima, što je doprinelo razvoju njihovog filmskog ukusa.
U videoklubovima, posetioci su često nalazili skrivene dragulje, filmove koje možda nikada ne bi otkrili bez pomoći zaposlenih ili drugih posetilaca. „Postojala je ta razmena iskustava koja je nedostupna u današnjem digitalnom svetu“, objašnjava Krunić. U vreme kada su striming servisi postali dominantni, gubi se emocionalna veza i zajednica koju su videoklubovi pružali.
Krunić se takođe seća svog putovanja u svet filma, koje je počelo još u detinjstvu. „Gledao sam crtaće sam, ali sam ritual gledanja filmova sa drugarima stekao tek u tinejdžerskim danima“, priseća se. Sa grupom prijatelja, gledao je filmove poput „Robokapa“ i „Brzine“, doživljavajući uzbuđenje koje je dolazilo s otkrivanjem novih filmova.
Pored filmskog sadržaja, videoklubovi su nudili i osećaj zajedništva. Bilo je to mesto gde su se razvijali prijateljski odnosi i gde su se delila iskustva i mišljenja. U vreme kada je internet bio u povoju, ovakva okupljanja su bila važna za socijalizaciju i razmenu ideja. Krunić ukazuje na to da je to iskustvo teško zameniti, jer su danas ljudi često izolovani, gledajući filmove sami, bez mogućnosti za diskusiju ili razmenu mišljenja.
U današnjem svetu, gde je dostupnost filmova brza i jednostavna, gubi se vrednost rituala i zajedništva. Krunić smatra da su ljudi postali prezasićeni sadržajem, što često dovodi do površnog konzumiranja filmova. „Nekada ste morali da odete u videoklub, iznajmite kasetu, što je bilo skuplje nego pretplata na striming servise. Ali ste bili zainteresovani za to što gledate“, kaže on.
Iako su videoklubovi postali deo prošlosti, njihova uloga u oblikovanju filmske kulture i prijateljskih odnosa ostaje važna. Osećaj nostalgije za tim mestima simbolizuje ne samo gubitak jednog kulturnog fenomena, već i promene u načinu na koji konzumiramo umetnost. Generacije će se i dalje sećati trenutaka provedenih u ovim klubovima, koji su pružali više od samog filma – pružali su iskustvo zajedništva i razumevanja.
