Krajem aprila 2009. godine, Slobodan Negić i njegova supruga otišli su na ultrazvuk i dobili su snimak na kojem je bilo nešto što liči na zrno graška, te su tada dali nadimak Grašak svom nerođenom detetu. Kada se njihova ćerka Sofija rodila, babica je iznela dete da je vidi, a Sofija je podrignula. Prva reč koju je izgovorila bila je „tata“, što je Slobodana jako dirnulo. On je istakao da je Sofija bila najbolja verzija njega i njegove supruge. Nažalost, Sofija je ubijena u školskom masakru, a Slobodan je ispričao kako je saznao za tragediju i kako je proživljavao svoju bol.
Sofija je verovatno izašla iz toaleta da vidi šta se događa kada je Kosta Kecmanović počeo pucati. On je pucao više puta u Sofijino telo, što je dovelo do njene smrti. Slobodan je opisao svoju tešku borbu sa tugom i traumom nakon gubitka deteta, ističući koliko je bolno razmišljati o tome kako je dečak od 13 godina ubio devetoro dece i čuvara.
Slobodan je kritikovao ljude koji se nisu osećali krivim za ovu tragediju, ističući da je odgovornost nešto što meri kvalitet ljudi. On je naglasio da društvu treba odgovor na pitanje zašto je došlo do ovakvih stravičnih događaja, poput masovnih ubistava i samoubistava. On je izrazio frustraciju prema ljudima koji ne prihvataju odgovornost za takva dela, ističući da im je potrebna pomoć psihijatra.
Sofijina majka, Milanka Negić, takođe će dati svoj iskaz u sudu, dok će biti saslušana i braća i sestra drugih ubijene dece. Njihova svedočenja će biti zatvorena za javnost. Slobodan je apelovao na društvo da razmisli o odgovornosti i posledicama takvih tragičnih događaja, te je postavio pitanje zašto se ovi zločini događaju bez adekvatne odgovornosti i kazne.
Tragedija koja je zadesila Slobodana, njegovu porodicu i druge roditelje čija su deca ubijena u školskom masakru ostavila je dubok trag u društvu. Slobodan je hrabro podelio svoju priču, ističući važnost suočavanja sa traumom i boli, ali i potrebu za odgovornošću i pravdom. Njegova priča je podsetnik na važnost podrške, empatije i solidarnosti u teškim vremenima, te na potrebu za promenama u društvu kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti.
