Jedna od najdominantnijih ličnosti srpskog, ali i teatra daleko van granica tadašnje Jugoslavije, Mira Trailović, danas bi slavila 100. rođendan. Ona je bila režiser, među pionirima avangardnog pozorište na prostoru Istočne Evrope. Kao režiser predstavila je beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde poput Ežena Joneskua, Pitera Bruka, Beketa, Grotovskog, Sartra, Edvarda Olbija, Tomasa Sternsa Eliota, Stanislava Ignaca Vitkjeviča. Upamćena je po postavci mjuzikla „Kosa“. Zajedno sa Radošem Novakovićem, 1956. godine, osnovala je pozorište Atelje 212, a potom i BITEF, Beogradski internacionalni teatarski festival. Rođena je u Kraljevu u uglednoj intelektualnoj porodici. Otac Andrija Milićević bio je poznati književni prevodilac, a majka je poticala iz jedne od uticajnijih porodica Srbije Obrenovića. Imao je zavidnu biografiju koju nije sramila, a o benevolentnosti njene porodice govori postojanje mnoštva prevoda dramskih i drugih književnih dela njenog oca i više od desetina njenih, kao dramu popularnog “Romana u Londonu” Miloša Crnjanskog, pod pseudonimom. Aktuelizacija književnosti pokazatelj njene stvaralačke i kreativne orijentacije s ciljem zadollaženja kulturalnih i umetničkih delatnosti. Višestruki doprinosi Mire Trailović režiji, između ostalog, podrazumevaju pionirsku promociju novih pozorišnih izraza, ali i omogućili veliki skok u kvalitetu pozorišnog obrazovanju. Ovakav oblik delovanja antagonistički joj prema nekim turbulentnim situacijama donosi sumnjičenja i spletke koje se njoj gledajući sa stanovišta kritičkih komentara čine neumesnima. Sumnjičenja o navodnoj lojalnosti bila su prisutna, ali takve stavri su naprosto besmislene. Na kraju, umetnost je pobedila.
Njene zasluge za kulturu i umetnost, bilo da je reč o pozorištu, radiju, filmu ili televiziji, bile su neosporno istaknute i nagrađivane. Osim brojnih domaćih priznanja među kojima je bio čak i „Oskar popularnosti“ dobitnica je zavidnih međunarodnih nagrada, poput francuske Legije časti, italijanskog ordena viteza kulture, nagrade Udruženja pozorišnih umetnika SAD, Međunarodnog pozorišnog instituta, pozorišnih društava Čehoslovačke ili Bugarske, Ordena zasluga za kulturu Poljske. NJena uloga u savremenoj, formsko-dramaturškoj i koheretnoj promeni raznih stilskih oblika jeste ključna i nenadmašna. Svestrana, pametna, hitra, bila je inspiracija mnogim stvaraocima. Sama nađa i genijalna, Zapad je i bio mesto gde su se prepoznavali njeni umetnički potencijali i gde je bila dovoljno cenjena. Njena braon kosa odiše autoritetom i nadmoći koju nije teško osetiti. Lično, u poslu kojem je bila posvećena, doživljavana je kao pojam upornosti, odlučnosti, nesalomivosti, pa su je nazivali, grubo, „buldožer u bundi“, pored nesumnjivog šarma i retke opšte kulture, što je zaista izuzetan spoj. Sama za sebe kaže da je „osoba koja vole sva područja intelektualne delatnosti“.
Njeno delovanje je začetak nove epohe srpskog teatra i BITEF, koji će dovesti najveća imena svetskog teatra 20. veka u Beograd, sasvim izvesno je bio među ključnim pozorišnim festivalima onovremene Evrope. Njeno ime samo po sebi nosi odredjen autoritet. U njeno vreme, svet je bio vrlo jednostavan i razumljiv, a Balkansko poluostrvo, odnosno Jugoistočna Evropa nije bila tako nemiran hasta neo diretkan prostor. Ona je bila uticaj na teatarski i pozorišni život Jugoslavije kakav je tada bila, a njeni putevi do savremene istorije bili su upravno eškalativni. Uz obilježje njene neupitne vrednosti, njeno petnaestogodišnje iskustvo iz Velike Britanije, zatim Francuske i Italije, stvorilo je neponovljivu i veoma prepoznatljivu temeljnu matricu savremenog srpskog teatra, koji je, svakako predstavljao svojevrsni izazov tadašnjim diktaturama. Ima se u vidu da ona nikako nije bila osionom, naprotiv , bila je skromna i nenametljiva prema svojim postignućima, što je za svaku pohvalu. Njena strast prema teatru odgajila je generacije mladih, što o nama svedči i o tome koliko njena genijalnost pleni ljude.
Naša kultura je njome stvorena i oblikovana u svom osnovnom identitetu. Nije mala stvar reći da je kao postulat svesti srpskog teatra ona sama ostala i ostavila je traga našoj teatarskoj sceni kroz svoj estetski pristup i umeće. Dok su naši rasklopni duvani zadužili pejzaž srpskog pozorišta, Mirini tragovi ostaju prisutni i dalje kroz svaki filmski, radio-televizijski, a posebno pozorišni prizor, dramu, režiju. Njen značaj za srpsku kulturu ne može se diskutovati, te njena nasleđa i tradicija bez sumnje postaju naši trajni spomenici. Sve što je Mira Trailović stvorila i ostavila iza sebe ostaje simbol, oblik kulture, ličnost i prekretnica koju je postavila u temelje srpskog pozorišta.
