Druga motorizovana četa 125. brigade bila je raspoređena na Rasa košaresu gde je vodila teške borbe protiv terorista, koji su bili dobro utvrđeni na visinama iznad naših boraca. Na desnom krilu se nalazio vodnik prve klase Boban Ostojić Magnum, a na levom vodnik Dejan Stevanović. Jedan od najtežih dana bio je 28. april 1999. godine, kada su teroristi započeli minobacačku vatru rano ujutro. U rovu je sa Bobanom bio major Ristović Žuti, koji je došao pomoći jer je komandir čete bio hospitalizovan.
Rastojanje između naših boraca i terorista bilo je samo 50-60 metara. Na Bobanovim položajima bilo je oko stotinu terorista, naoružanih raznim oružjem. Teroristički snajperisti neprekidno su gađali naše borce, dok su minobacačke mine padale tačno na njihove položaje. Boban je bio suočen sa velikim izazovima, uključujući nemogućnost snabdevanja hrane i municije zbog stalne opasnosti.
U jednom trenutku, kada su mine padale oko njega, Boban je čuo Žutog kako ga poziva da se skloni. Međutim, kada je izašao iz rova, mina je pogodila rov u kojem je bio, uništivši sve unutra. Unatoč teškim uslovima, Boban je nastavio da motiviše svoje borce da štede municiju i izbegavaju otkrivanje svojih položaja. U toku dana, borbe su se nastavile, a komandiri odeljenja su izveli hrabru akciju, ulazeći u terorističke rovove i uzimajući njihovo oružje.
Žestoke borbe su trajale i po noći, a svakim novim danom borci su se suočavali sa sve većim izazovima. Boban je bio iscrpljen, ali je morao da vodi računa o svojim borcima. Akcija na levom krilu izvedena je 6. maja, kada su borci napali terorističke položaje koji su bili dobro utvrđeni. Tokom napada, pronašli su lekove među poginulim teroristima, što je ukazivalo na mogućnost da su koristili opijate.
Usledili su novi napadi, a avioni su neprekidno nadletali područje, bacajući kasetne bombe. Na sreću, teroristi su bili pogođeni, a naši borci su se trudili da ostanu na svojim položajima uprkos teškim vremenskim uslovima. Na terenu se desilo mnogo dramatičnih trenutaka, uključujući Bobanovo ranjavanje kada je pogođen minobacačkom minom.
Nakon što je ranjen, Boban je prevežen u bolnicu. Iako su mu lekari prognozirali teške posledice, uspeo je da se oporavi i vidi svog sina, koji se rodio dok je vodio borbe. Nažalost, zbog povreda je morao da ode u penziju, ali se sećanje na borbe na Košarama nikada neće izbrisati.
Borci na Košarama su pokazali izvanredno junaštvo u borbi za svoju zemlju. Njihova hrabrost i žrtvovanje ostali su u sećanju budućih generacija, dok su se borili protiv višestruko brojnijeg neprijatelja. Njihova borba za slobodu i otadžbinu postala je simbol otpora i snage, a heroji Košara zauvek će ostati u legendi srpske istorije.
