Sejad Halilović, bivši fudbalski reprezentativac Bosne i Hercegovine, svedočio je na suđenju Zdravku i Zoranu Mamiću u okviru afere „Dinamo 2“. Tokom svog iskaza, Halilović je delio svoja traumatična iskustva koja su proizašla iz odbijanja da produži ugovor sa zagrebačkim klubom Dinamo.
Halilović, otac talentovanog fudbalera Alena Halilovića, otkrio je da je nakon što je odbio ponudu za produženje ugovora, bio izložen ozbiljnim pretnjama, uključujući pucanje na njegov automobil. Takođe je istakao da su on i njegova supruga doživeli fizičke napade, ali da su nadležni organi ostali nemi na njegove žalbe. „Igrao sam u Dinamu 1992. i 1993. godine, kada smo osvojili duplu krunu, a bio sam i reprezentativac Hrvatske. Nisam želeo da produžim ugovor s Dinamom jer sam imao loša iskustva. Pucali su mi na auto, mene i suprugu su pretukli, ali niko nije reagovao. Zbog toga sam bio jako oprezan kada se Alen pojavio u Dinamu. Tek tada sam ponovo počeo da odlazim na stadion“, rekao je Halilović.
Osim ličnih trauma, Halilović se osvrnuo na situaciju iz 2014. godine, kada je njegov sin Alen bio predmet interesovanja velikih evropskih klubova kao što su Real Madrid i Atletico Madrid. Dinamo je pokušao da zadrži Alena nudeći mu iste uslove kao u Španiji, ali je na kraju prešao u Barselonu. Halilović je otkrio da ga je Zdravko Mamić tada kontaktirao i ponudio mu povratak u Dinamo sa sličnim uslovima kao u Španiji. „Pošto sam bio oprezan, angažovao sam advokata iz Slovenije da pregovara u Alenovo ime. Na kraju je Alen prešao u Barselonu, iako je Atletico bio jako zainteresovan“, ispričao je.
Nakon što je Alen prešao u Barselonu, Halilović je izrazio žaljenje zbog te odluke, ukazujući na to da bi Dinamo dobio samo 300.000 evra na ime naknade za razvoj da su čekali još tri meseca, dok su na kraju dobili čak 5,5 miliona evra kao obeštećenje. „Da smo čekali još tri meseca, Dinamo bi dobio samo 300.000 evra na ime naknade za razvoj, a ovako su dobili čak 5,5 miliona evra obeštećenja“, rekao je Halilović.
Sejad Halilović je 1994. godine nastupio za reprezentaciju Hrvatske, a kasnije je igrao za Bosnu i Hercegovinu, za koju je zabeležio 15 nastupa između 1996. i 2000. godine. Njegova karijera, koja je uključivala i nastupe za Dinamo, ostavila je dubok trag u fudbalskoj istoriji, ali su privatni problemi koje je doživeo ostavili ožiljke na njegovoj porodici.
Ova situacija je podsetila mnoge na tamnu stranu profesionalnog sporta, gde pritisci, pretnje i nasilje mogu uticati na karijere i živote sportista i njihovih porodica. Halilovićevo svedočenje na suđenju otkriva koliko su neki fudbalski klubovi spremni da idu daleko kako bi zadržali svoje igrače, a istovremeno ukazuje na potrebu za zaštitom sportista od nasilja i pretnji u sportu.
Na kraju, Halilović je ostavio otvoreno pitanje o etici i moralu u svetu fudbala, pitajući se koliko su klubovi spremni da idu u zaštitu svojih igrača, i koliko je važna sigurnost i dobrobit samih sportista u ovom okruženju. Njegovo svedočenje takođe može poslužiti kao upozorenje mladim talentima i njihovim porodicama o potencijalnim opasnostima i izazovima s kojima se mogu suočiti dok pokušavaju da izgrade svoje karijere.
