Vojvoda Momčilo Đujić, jedan od najistaknutijih srpskih vojskovođa tokom Drugog svetskog rata, nedavno je u intervjuu za nedeljnik NIN govorio o svojoj kontroverznoj saradnji sa Italijanima. Đujić je objasnio da njegova saradnja nije bila kolaboracija u klasičnom smislu te reči, već je bila oblik diplomatije. Njegov cilj je bio da iskoristi nesuglasice između Italijana i nemačkih okupatora, kao i između Italijana i ustaškog režima, kako bi zaštitio srpski narod.
Tokom rata, Đujić je koristio italijanske resurse i njihovu odbojnost prema nemačkoj okupaciji kako bi obezbedio zaštitu za srpsko stanovništvo. „Italijani su mislili da večno ostaju u pojasu Jadrana, pa su želeli da za sebe imaju Srbe“, rekao je Đujić, dodajući da su Italijani hranili njegovih 6.000 izbeglica koje su pobegle od ustaškog nasilja. On je istakao da su Italijani čak pružili pomoć u obliku opštine koja mu je omogućila da se brani od ustaša i komunista.
Đujić je naglasio da je često dobijao informacije o planovima za likvidaciju srpskih sela, a Italijani su na osnovu tih informacija evakuisali srpsko stanovništvo na sigurno mesto, štiteći ih od ustaškog terora. Ova saradnja, prema njegovim rečima, bila je neminovna s obzirom na okolnosti u kojima su se našli.
Osim toga, Đujić je istakao da je 1945. godine uspeo da izvede 10.000 mladih ljudi iz zemlje. Ovi mladići su se naselili širom sveta, uključujući Ameriku, Englesku i Australiju, gde su formirali nove porodice. „Te porodice su dovodile svoje rođake, a ja mogu sa čistom savesti reći da mogu govoriti u ime 100.000 Srba“, dodao je vojvoda.
Đujić je preminuo 11. septembra 1999. godine u Kaliforniji, ali njegovo nasleđe i dalje izaziva rasprave i kontroverze u srpskom društvu. Mnogi ga vide kao heroja koji je pokušao da zaštiti svoj narod, dok ga drugi kritikuju zbog saradnje sa okupatorima. Njegov život i dela ostaju predmet istraživanja i diskusija, a njegovo ime se često pominje u kontekstu srpske istorije tokom Drugog svetskog rata.
U intervjuu se takođe dotakao i pitanja identiteta i nacionalne svesti srpskog naroda, naglašavajući važnost očuvanja tradicije i kulture. Đujić je bio svestan da su izazovi s kojima se suočava srpski narod tokom rata imali dugoročne posledice po njegov identitet.
Na kraju, Đujić je pozvao na jedinstvo i solidarnost među Srbima, ističući da je to ključno za opstanak naroda. Njegove reči su podstaknule mnoge da razmisle o značaju zajedništva i borbe za očuvanje nacionalnog identiteta, čak i u najtežim vremenima.
Vojvoda Momčilo Đujić ostaje kontroverzna figura u srpskoj istoriji, a njegov život i dela i dalje se proučavaju i analiziraju. Njegova priča je podsećanje na složene istorijske okolnosti i moralne dileme s kojima su se suočavali mnogi ljudi tokom Drugog svetskog rata. Kako se srpsko društvo suočava sa svojim nasleđem i pokušava da razume prošlost, Đujićeva priča će sigurno ostati relevantna i u budućnosti.
