Prošle su 33 godine od jednog od najstrašnijih ratnih zločina u ratovima devedesetih na tlu Hrvatske, koji je ostao nekažnjen do danas. Nažalost, niko nije odgovarao ni pred domaćim ni pred međunarodnim sudovima za ovaj gnusan zločin. Krajem 1991. godine, pripadnici Zbora narodne garde ušli su u Gornje Grahovljane i razapeli 18 žitelja, od kojih su šest bile žene prosečne starosti od 63 godine. Među likvidiranima su bili i mladi Radovan Komlenac (21) i njegova majka Dragica (53), kao i Jevrosima Barijaktar (79). Jedini svedok ovog zločina, Slobodan Vidić, nestao je 1994. godine na bihaćkom ratištu, ostavljajući iza sebe pitanja bez odgovora.
Slobodan je nakon stravičnog događaja vraćen u požešku kasarnu gde je ispričao šta se desilo njegovim meštanima. Međutim, mesto zločina nije moglo biti pronađeno zbog opstrukcije i pretnji hrvatske strane. Kapetan D. B. Nikolson, pripadnik Unprofora, intenzivno je tragao za posmrtnim ostacima grahovljanskih Srba, ali je morao napustiti službu i vratiti se u Kanadu zbog pretnji. Ipak, on je poslao dokazni materijal o zločinima u Gornjim Grahovljanima svojoj komandi i Srbima u Okučanima. Nažalost, do danas posmrtni ostaci nisu pronađeni.
Prema zvaničnim popisima iz 1991. i 2021. godine, vidljivo je da su se brojke žitelja u ovim selima drastično smanjile, a u nekim selima čak i potpuno nestali. Ovaj strašan zločin ostaje nezaboravljen i traži pravdu za žrtve i njihove porodice.
Ostaje pitanje hoće li ikada biti pravde za žrtve ovog zločina i da li će odgovorni biti privedeni pred lice pravde. Dok se ne pronađu posmrtni ostaci i dok se ne istraži i procesuira ovaj zločin, pravda neće biti zadovoljena. Žrtve ovog zločina zaslužuju pravdu i sećanje na njih ne sme nikada izbledeti. Njihova patnja i stradanje ne sme biti zaboravljeno, već mora biti osvetljeno pravdom i istinom.
